Serbian Holocaust
Stojan Ražokrak, September 25, 2012, Ruma
He grew up to his 24, having just a few personal data: date of birth - 1940, January 1; name - Josip; surname – Momić.Everything else about him was – unknown to him and to everyone surrounding him. But, before 1946 he had even less – only the nick name Moma, that probably was given to him by peers in Home for war orphans at Josipovac, in Zagreb.
The date of birth, the name and surname – all of them were invented by orphanage doctor at the moment when Hedviga Markoci decided to take this boy -- hugging her and calling her „mommy“ from the moment she entered the orphanage.She forgot that he came in this sad house to choose some girl who would live with her and her husband, the childless owners of tailor-shop.
The blank pages of his childhood were fulfilled only after he found his mother Stoja Ražokrak, a woman who was desperately searching for three children separated from her in Ustasha concentration camp of Stara Gradiška, in a mid of summer of 1942.
Interviewer: Nada Ljubić | Camera: Dušan Gavrilović | Editing: Nada Ljubić, Dušan Gavrilović | Transcript & English intro: Nada Ljubić | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku
Rođen sam 1939, pred rat, znači, a za sebe ne znam ništa do 1946.Samo se sećam da me jedan čovek vozio u autobusu.Zima je bila jaka, ljuta.Bio sam nemiran pa me on smirivao, a kako i gdi me vozio – ne znam.Tek posle 1946.godine, kad se rat završio, kad je bilo puno te dece, na žalost i starije od mene – a ne znaju ni ko su ni od kud su, od straha, od stresa. I neko mi je rekao,, Došla ti je mama.”I kako mi je to rekao, ugledao sam ženu koja se spuštala stepenicama u podrum i uhvatio je za suknju, i ona je mene iz sažaljenja uzela. Makar je njezin čovek, muž, govorio da donese kući žensko, a ne muškarca.I onda sam ja nju zagrlio. Ona je morala potpisati taj dokumenat.Na vagu su me metli – da upišu koliko sam bio težak go i bos. Dobili smo jedno ćebe. Pošto su oni živeli na Trešnjevki u to vreme, onda smo morali tramvajom ić’. Samo se sećam da su me zamotali u to ćebe potpuno golog i u tramvaju viču: ,,Gospa,” – kako se tam’ govori – jeste vi isto bili u domu? Šta ste vi uzeli?” ,,Pa” – kaže -- ,,sina.Sad će me muž grditi što ne nosim devojčicu.” On je bio sklon devojčici. I tako, dovela me u radionicu njegovu. On je obrtnik bio, krojač, svoju radnju je imao. I, metli su me na radni sto. Otkrili su me i on vidi da sam – sin. Tu se skupila familija. Samo se sećam što je rek’o svojoj ženi ,, Hedviga, pa jesam ti rek’o da doneseš devojčicu?”,,On se uhvatio meni za suknju. Neko od sestaraje povikao tamo ,evo ide ti mama’ – i on je zgrabio mene. I ja ga od sažaljenja primim i on se meni savio oko vrata i ne ide.” I tako smo tu bili. Slikali su nas u ono vreme, ta njegova familija. A bio sam teško bolestan, slab. No, ako ne bih zadovoljavao, to se sećam da su mi govorili, mogu me vratiti ponovo u dom – državi. A domovi su bili puni. Ne znaju šta će sa decom.
I, ništa, doveli su me… Kupili su sanke, spremili me, bila je ljuta zima, zamotali me u toplu ćebad i vozili me svojoj kući. To naselje se zove Ljubljanica, u ulicu Orahovac broj 8 u to vreme se tu gradila nova fabrika ,,Končar” – čuvena. E danas se zove Užička, posle su promenili – nije Orahovac broj 8 nego Užička broj 34. I tako sam ostao kod njih.Imala je puno posla, brige, oko mene. Ona nije radila i vodila me stalno kod lekara. Da l’ ću preživeti? Povraćao sam, imao velike temperature. Metali su mi po onom starinskom njihovome, a to i danas smatram da je dobro i da skida vrućinu -- žganjci su se kuvali pa u kesu, pa mi metali na stomak, da mi to skine temperaturu. I sećam se jednom kad me vodila, doktori su bili blizu, čuo sam ,,Izvućiće se on, izvućiće se.” I tako mi je u ušima ostalo to ,,Izvućiće se on, izvući će se.” I tako je počeo taj moj život tamo.
Ja sam njih zavoleo. Zvao sam ih mama i tata. Evo i danas kao čovek, ne mogu ih nikad zaboraviti.Često sam išao kod njih i kad sam našao svoju majku ’66-e godine. Bila mi je to velika želja. Vidim, ja sam već u vojsci bio, svi idu kod brata, kod sestre – a ja to nemam. Nažalost, imam al’ nisam mog’o naći.
I onda me ovaj moj kolega – u vojski sam se upoznao sa ovim jednim drugom, ja sam njemu i venćani kum – i on mi kaže da ima ta zagrebačka ,,Arena” koja to radi, ništa te ne košta… ,,Ma nema od toga ništa” – ja njemu govorim. ,, Ma kakvi” – kaže --,,nemoj ti to odbacivati!” I tako.Malo sam bio neozbiljan. I ‘ ajde, ja rešim, i tamo kod tog čuvenog novinara Marina Zurla i on napiše tu reportažu u zagrebačkoj ,,Areni” koja je išla po celoj Evropi, i u Australiju, i u sve zemlje -- ,,Tržimo najmilije” za slučajeve kao što je moj i drugi slični.Na kraju je sretno za mene ispalo da sam naš’o pravu mamu, da znam ko sam i šta sam – da sam rođen u Hrvatskoj, selo srpsko Jablanac, opština Jasenovac, kotar Novska. Tu sam rođen, Kad sam je naš’o, majka me prvi put vodila tamo – to naše selo postoji valjda još na karti. To sam video pre dve godine na kompjuteru sina njenog [supruginog]brata. Nema tu kuća, tu je sad šuma.
A kad sam tamo došao prvi put sa majkom, zaplakao sam i poljubio sam svoju grudu zemlje gde sam rođen.To mi je bio cilj – da znam ko sam i šta sam. Srbin, Hrvat, Slovenac – šta god sam, ja prihvaćam. I mama je isto zaplakala.
Posle sam napustio vrlo teško njih [pomajku i poočima] – lomio sam se pola godine da li da dođem kod majke. Ona me rodila, ova me othranila i podigla do čoveka. Makar je on volio da ja budem veterinar, ali nisam bio baš dobar učenik. Volio sam zanat stolarski zato što je njegov brat u Zagorju bio stolar pa mi kao detetu pravio igračke od drveta.On isto nije imao dece. Bio je još jedan brat – i ni oni nisu imali dece. Nisu mogli imati dece, ne znam na koji način. I tako sam išao tamo i zavoio taj zanat.A nisam volio iglu – da budem krojač.Makar oni želili to.
I oda kad sam doš’o, tako svake godine na raspust, veselili su me, primili su me, vodili su me svuda.Ta njezina familija, bili su jako fini ljudi, pošteni su bili.dali su mi taj kruh – zanat, postavili me na čoveka.
E, sad… bilo i je teško da… lomim se… Jedni kažu ,,Šta ćeš kod majke? Idi ti često tamo…” Rekoh, ovde sam dvadeset godina… Mama je imala 52 godine kad smo se našli, penzioner, slabog zdravlja bila.Otišla u tu raniju penziju.Mučila se i ona.Patila.Živela u Rumi. Posle rata kad je bila ta kolonizacija, na taj način [se preselila u Rumu].
Pa… rešio sam da dođem kod nje… ali teškog srca…lomio sam se. Zašto? Pa prvo, ovde su bile male plate, a tamo sam imao jako lepu platu, i to me je nekako tištalo. ‘Ajde, rekoh, da i moja prava majka koja me rodila i sama živela tu, da i ona dočeka da se tu i oženim, da ima i unuče i da proživi taj ostatak svog života sa radošću nekom – sa mnom do kraja života. Umrla je, na žalost 2004.godine.Ušla je u lepe godine, u devedesete.ja sam dan danas ostao ovde, završio – radio u preduzeću tu u Rumi, u stolarskom preduzeću ,,Sava”. Stekao sam penziju. Jedino što mi je penzija mala. Inače, volim sve i poštujem. I tako. To vam je, ovako, u kratkim crtama.
-A je l’ mogu sad da vas pitam, da samo preciziramo, ova scena gde počinje vaš svestan život, ili život, 1946.godine – da li se ona odigrava u Gluhonijemom zavodu u Zagrebu?
Pa sad ja ne znam da l’ je to Gluhonijemi – Josipovac[1]se zvao taj dio, valjda, grada, opštine .
-A to mesto gde ste bili, gde ste susretali decu koja imaju problema sa govorom...?
Kažu one sestre da sam bio jako nemiran u onom kinderkuku, kako je to bilo tamo za decu a mi već odrasli, jako sam bio nemiran, pa sam i ove neke bac’o van, pa su me stalno smirivali. Puno nas je bilo u toj sobi.
-Samo da kažemo: mesto tog događaja je Zagreb?
Zagreb. Da.
-Jedna od institucija u kojoj su smeštena ratna siročad sa problemima u govoru ili zdravstvenim problemima, je li tako?
Da.Pa tako bi se moglo nazvati.
-A osoba koja dolazi po vas i koju vi grlite i s kojom odlazite u život – kako se zove?
Markoci Hedviga.
-A njen muž?
Markoci Josip.
-I sa njima ćete vi živeti – dokle?
Dvadesest godina.Dvadeset godina. Od ’46 – 16.januara me uzela iz tog doma – živio sam do 10.oktobra 1966. Ne računam, armiju sam služio u Makedoniji, normalno, nisam onda bio ni kod njih. I onda sam došao tu u Rumu.
-Da li iz ovoga što ste ispričali mogu da shvatim da gospođa i gospodin Markoci nisu krili od vas...?
Ne! Bilo im je vrlo drago kad se stvarno dokazalo da sam našao od živih rođenu mater. Oca – ne. I ovu dalju familiju, ujaka jednog – od semoro braće i sestara samo je ona [majka] ostala i taj ujak – i on je umro u međuvremenu.
-A kad ste našli svoju rođenu majku, vi ste od nje saznali svoju predistoriju?
Tako je.
-Hoćete li sad nama da ispričate ono što ste vi saznali od vaše majke?
Pa moja mama mi je pričala, kad smo se našli, da je bila 1941.godine kad je počeo rat, kad su oni nju zarobili, da se bila sakrila u plast sena. A kako su ovi išli, bajonetom su proveravali i bocnuli su je...kad se to išlo, sad ne znam da kažem...
-Ako je to bilo kad je pala Kozara, ondaje to 1942?
Sad ne znam ni ja, već sam zaboravio... I ona je vrisnula jer su je tu uboli.I morala je izaći. Ovi ...
-Ko ju je zarobio?
Njemci, Njemci. Njemci su je zarobili, odmah su je uzeli i odvojili. Bacala se – nemojte mi decu...naročito žensku.
-S kim je bila, koga je imala sa sobom od porodice u tom trenutku kad je hvataju Nemci?
Bila je sama sa mnom i sa dve sestrice, sa dve čerkice.Sama.I drugi su se tako skrivali po žbunju, to mi je pričala.A oni su išli od jednog do drugog i [proveravali bajonetima].
-Ona je, znači imala troje male dece?
Troje male dece: Jelena 37-o, ja -- Stojan 39-o, a Nedeljka 40-o godište.Imala je dvet meseci kad su je uzeli. Sve troje nas je držala na rukama, kaže. Tako je počelo.I nju su odvojili u logor, u taj kako se zove, Stara Gradiška, u vagone pa u Jasenovac.Onda su ih stalno prebacivali, nije ni sama znala, čas tu, čas tu, i na kraju su je prebacili u Austriju na rad, na neko imanje. I ona je kopkala, kopkala kao da uspije da pobegne kao logoraš. To mi je pričala – uspjela je da pobegne i peške se vratila ovde.
-Jedna grupa naših žena je pobegla iz Mathauzena i peške se vratila?
Bila je čini mi se i u Njemačkoj – zaboravio sam kako se zove taj gradić, a i u Austriji je radila kod nekoga tamo, na tom imanju , kao kažnjenici, u poljoprivredi.[2]
-Znači, nju su odveli na rad, a vi ste ostali sami u Staroj Gradiški?A deca koju je morala da ostavi bila su mala, jedno 9 meseci, jedno dve godine i jedno četiri godine?
Koliko sam ja imao onda, ako sam rođen 1939.godine u aprilu?
-Dve i po godine?
Eto, šta dete od dve i po godien zna? Ništa.Ne znaju ni starija.
-Kada odlazi na rad u Nemačku, ona od tog trenutka više ništa ne zna ovama?
Nema kontakt ni sa svojom braćom, ni s kim, ni o kome ne zna ništa.Tek posle je doznala kad se vratila iz logora, iz Astrije ili Nemačke, nije bitno, kad se vratila u selo samo je našla živog brata.Mitar se zvao.A ostala braća i sestre su obešeni na stubove u selu Mlaka. Moja mama je rodom iz sela Mlaka, a udala se u selo Jablanac. Ta dva sela deli samo šuma.Iz Mlake se samo prođe kroz šumu o dođe se u selo Jablanac.
Rodila je nas troje, tata je tamo bio dobrostojeći zemljoradnik, Imao je u ono vreme konje, kao što je to već bilo tada.I svi su lepo živeli. Svi. To je srpsko selo. I Mlaka je isto bila srpsko selo.A pre Mlake ima hrvatsko selo.Zove se Košutarice.Nikad ih nisu mirisali -- kaže moja mama. Ja to pričam sad po mamonoj priči.Otkud ja to mogu znati kao dete?Nikad nisu... Dobro, kažu ,,dobar dan“...Ali moraš kroz njihovo selo proći da dođeš do svog sela! Tuda vodi jedini put, i to sve uz Savu – jer Sava je plovna baš do Jasenovca. Kao u džungli da sam rođen, među pticama, jelenima! Ja volim tu prirodu! Zato sam i izabr’o tu struku drvodeljsku.
-A da li vam je majka ispričala koliko je članova porodice ona izgubila?
Izgubila je majku i oca, i izgubila je od njih sedmero, znači, petoro braće i sestara.Imala je jednu sestru.Znači, od sedmoro dece, dvoje su bila ženska, a petoro muških. I svi su pobijeni.Osim ovoga [brata Mitra] i nje, koja je bila negde u logoru. I one je bio negde u logoru!Uspio je nekako da se iščupa, taj rođeni brat njen, Mitar.
-I sad je vaša majka sigurno tražila svoju decu?Kako je prošla njena potraga?
Kad je došla iz logora i posle oslobođenja, tražila nas je. Išla je i tražila i u Beogradu kad se zaposlila.Radila je posle tu u Rumi, i tražila nas preko Crvenog krsta. Niko ništa ne zna. Čak, interesntno, išla je u Zagreb i bila je blizu, na oko 200 metara od mesta gde sam se ja igrao.Mogla je slučajno da me vidi.Prošla je tom ulicom. Zna. Sad se zove Baštijanova.Nema od te ulice do te kuće ovako kao odavde do centra Rume. Zamislite, ovako je tražila po gradu, da slučajno vidi negde neko dete.Kad je ona došla meni u Zagreb, kad smo se našli, pa kaže ,,Ja ovu ulicu pamtim.“ ,, Pa tu sam se ja igr’o“ – kažem.
Šta misliš da me onda našla?Ovi lekari, psiholozi -- tamo kod Zurla ih je bilo bar deset – oni kažu ,,Takav je tvoj slučaj! Šta misliš da te je tu našla?Mogla je srčani udar doživeti.A inače je bila srčani bolesnik. I jedna historija... ali, nije – nisam se igr’o. I onda je išla gore na taj Josipovac.Pokazali joj knjigu – to je bilo više spaljeno, nigde nije našla ništa.Kako sam doš’o u dom, ko me je donio u dom i istoriju neku – nema.
-A dodatni problem je bio to što vi u tom domu niste ni registrovani pod svojim stvarnim imenom?
Tako je. Da. Niti oni znadu ko me donio, kako sam došao.Nemaj neki takav zapis.
-Svi troje dece ste bili suviše mali da bi mogli da date bilo kakav podatak?
Jer tamo u Zagrebu sam se vodio kad sam pošao u školu, Kao Josip Momić. Dobro je doktor procenio, kaže da sam 40-o godište.Pa sam se onda vodio da sam 1.1. 1940.godine rođen.Promašio je za jednu godinu! Koliko su to bistre glave!Može te oceniti!Vidio iako sam bio mali. Zreo sam za školu, a faktički sam godinu dana stariji.
-I tada vam je doktor dao ime i prezime koje se sastoji od njegovog imena i vašeg nadimka?
Da.Deca su me zvala Momo, sestra kaže Momo, i kad sam trebao u školu, sedim na onoj stolici, onako golišav, a doktor kaže ,,Dobar je, može. Nek ne bude Momo, da mu se ne rugaju, dodaj -IĆ“. To kaže doktor. ,,Je l’ se vi slažete.“ Čujem: DA. MOMIĆ. A Josip? – budem nositi njegovo ime. I to me pitao – je l’ volim to ime. I kaže: JOSIP.Posle je ispalo da je to neki svetac -- Josip se slavi u Hrvatskoj -- 19.ožujka.[3] On je Zagorac, a ona Međumurka – jako fini ljudi.Jesu katolici, Hrvati, ali – fini ljudi. [Markocijevi] Samo dobro sam od njih naučio – ništa loše. Verujete li vi meni – dvadeset godina u Zagrebu sam živio – a ako sam seo u tramvaju ili autobusu toliko puta koliko može da se nabaroji na prste jedne ruke. Zašto? To je – kultra. Ako sam seo, uhvati se stari čovek, drhti, traži mesto. I ja ustanem. I ako bi me neko vidio da nisam ustao i rekao njima -- to je bilo amin. Nikad više da mi se dogodi. Vidite kako se učilo.Ja sam u školi učio tamo bon-ton – lepo ponašanje. I u crkvi vaspitanje.Veronauk sam imao obavezan.Ja sam to zavolio. Tamo je bila sveta pričest. Kako kaže moja svastika? – Ti si kršćen i.... --Ja sam sve, rekoh. [Smeje se].
-Integralni hrišćanin?
Da.A pravo sam Srbin.E, to me je mučilo ovako i u vojski, na straži...Razmišljam, pa možda je u pravu on... lupetam...nema od toga ništa...dugo sam se lomio... bi’ – ne bi’ išao... a to se niš’ ne plaća.Oni vas jedva dočekaju ,,Pa, gdi ste?“ – kaže -- ,,Da vam nađemo...Ma, mi ćemo naći! Našli smo i kamen gdi piše da mu je tu familija!“ To Marino – kao da je...!
-Zurl?
Marino Zur[4], valjda je, čini mi se, poreklom Talijan.
-Istranin?
Tako, tako – da.On je to pis’o i imao je svoju ekipu.
-Znači, mamina potraga se završila neuspehom – nije pronašla nikakav trag koji bi je odveo makar do jednog od vas troje?
Ne.Nista.
-Sad vi punite...18?
Dvaseset četiri, dvadeset četiri godine, kad sam došao iz vojske, tad sam, već mator ...
-I krećete u potragu za njom?
Da,sa drugom koji me nagovorio da pokušam. ,,Ma“ – reko’ -- ,,nema. Šta se smiješ?“ A on je bio ubeđen da će bit’ nešto. I tako je i bilo da, eto , vidiš....Makar me kopkalo. Znate, kako je, odrasteš kod drugih, čuo si – rat, nemaš nikakve podatke, nemaš ništa.Gdi će ko naći -- ja sam bio ubeđen da od tog nema ništa.Ovaj moj drugar iz vojske bio ubeđen – da treba da pokušam. I eto uspelo je.Šta znam? Bilo je to smešno i čudno mojim drugarima. Dođem po majku, kad smo se našli sa mamom, a ova mama – a ono njih dve. Ova me zove Josip, a ja --- mama. Rekoh, obadve ste mame, Stojanku hoću. Ovu tu.
-Jedna vas zove Josip, a druga Stojan?
Da. To je čudno, pa i drugarima je bilo čudno.Posle su malo naučili. ,,Pa ti si Joža“, kaže, ,,naš.“ To je ... možeš knjigu napisati.Interesantno da dosta, ovako, ne mogu zapamtiti običan svoj broj telefona, a pamtim nešto od igre od ’46-e pa do današnjeg dana: I mogu vam kazati da što sam stariji, a čuo sam gospodina jednoga u parku nedavno ,,Što ćeš“ -- veli --,,stari?Vraćamo se u to dečje.“ Pa sad stalno putujem i u Zagreb, i tamo gde sasm se igr’o, gde sam se kup’o, ovo –ono. E, sad trebao bi vaditi pasoš pa da…A malo i finsnsijski…Možda su neki umrli. Ali, volio bih videti i moje devojke! To su sad žene, ljudi -- k’o ja.
-To su sad žene u dobrim godinama?
Služajte, al’ još su živi! Vidite da to mlado umire. Oni su moja generacija ‘39-o, 40-o, ’38-o godište.Sa svima njima sam u školu išao.Voio bih…ali nema, uvek nešto te koči.
-Uglavnom, vi nalazite vašu majku koja živi sama kao kolonista u Rumi?
Da. Bila je penzionisana te godine, nešto pre ’66-e. Radila je u Beogradu, pa je radila tu u fabriki obuće, čuvenoj toj fabrici ,,Fruška Gora“, tu u Rumi. Imali su prodavnicu i u Zagrebu.I bila je udarnik, u ono vreme tako je bilo.Posle rata.Jer ona nije imala zanat.Ona je sa sela. Ali je, ne što je moja majka, nego je vrlo bistra.I mogu vam to kazati. Živila je tu u Glavnoj ulici. Sad se zove Glavna, a bila je ulica Maršala Tita.Eto, i to im smeta. A ima ulica Rada Končara, ima tu narodnih heroja. Još veći komunisti! A možda su bili i najveće banditi – ko zna? To nisu skinuli! Eto, vidite kakvi smo. I onda – ona je tražila...I Titu je, pazite, pisala.Pismo Titu.Ona je tu dobila privremeno stan.Privremeno.Jedna sobica i kujnica sa zajedničkim klozetom.To je nekad bio -- ta je zgrada sad sigurno preko 200 godina stara -- hotel ,,Kruna“ se zvala.Tu, u glavnoj ilici.Tu sam ja došao kod nje.I sad je vid’la da sam čovjek. Nisam bio oženit.Trebam stvarat porodicu.Ja se lomio hoću li ženit Zagrepčanku, Zagorku ili Sremicu... Novo društvo, sve je to za mene novo. A moja mama – uvek sa mnom.Kad me izgubila, tolike godine patila...Na to sam išao.Imam je rad k srcu.Ona me rodila.Ova me othranila. Mogla me je baciti. Svako me mogao...E, to me je prevaglo da ipak odem kod nje.
-Vi ste shvatili da je njen bol za decom ogroman?
Bol.Tako je. Najveći bol.Suze je prolila. Koliko je patila!Još se ona tu, kažu ljudi, držala. ,,Tvoja mama kao da fakultet ima, bog te.“ Prodavala je tu leb.Pa to su ljudi koji su došli sa cegerom napisali cedelju ,,Stojanka“ i detetu metli, kad se zaposlila u pekari. I u ,,Fruškoj Gori’’ svi je znadu kao poštenu ženu.Nije se, što kaže, ovoga...Mogla si tražit sebi čoveka. Al’ te žene ne traže čoveka.To je dokazano. I moja ujna, koja se udala za maminog rođenog brata, ostala je udovica u crnini do smrti. I , eto, to je bol za decom – pa onda daj da ja budem uz nju kad ne može naći dve ćerke koje je imala.
-I onda ste zajedno pokušali da nađete Jelenu i Nedeljku?
Da.Da.Išli smo mi kod novinara.Teško.Teško.I još to nisam vam rek’o. Vidite ovaj moj prst.Mama me nije rodila sa tim. Pa ju je pito Marino, novinar. Nego, volio sam medenjak kod pomajke pa sam u vrata od ovoga [ormara] metnuo prst, lupio vrata, i prignječio.I tako je i zaraslo, mladi to. Nije me rodila s tim.Pita mene novinar kao da l’ sam tak rođen, pred majkom.Ali smo ostali u ,,Areni“.Imam jednu malu biljegu od rođenja.Neko ima veliku, neko ima crnu, neko malu... jedva vidljivu na telu. To nije napisao u svojoj reportaži.Kaže, to je dobro.Majka, sto godina, to ti je, kaže ,kao životinja, kao kod zečeva – metneš tuđeg malog zečića, ona će ga ubiti, a svoje neće. Kaže Marino ,,Morat’ će znat’ gdi ti je biljega.Kad smo se našli.Majka došla sa mnom gore.,,Je l’ ima on biljegu?’’Ja samo ćutim. Pitaju majku.Kaže ,,Ima.Od rođenja ima flekicu.“ Ja samo ćutim. ,,Na kojoj strani?“,,Na desnoj.“ ,,Stojane, sad si Stojan, Josipe, digni, povuci košulju.“ Ja povučem.Evo tu sa desne strane, jedna tanka, skoro nevidljiva linija. Je l se vidi? Vidi se, vidi se.
-Vidi se.
,,Sad vam dadem vašeg sina. Inače bi išao preko televizije i na analize.“ Eto, na reč je verovao.Bila je i ujna, ta bratova žena, i ovi kad su cenili, nema potrebe, kaže. ,,A već si bio u pogramu da budeš na televiziji. Neko će te možda vidit’. Šta ti znaš?“— kaže doktor ,,Ajde, popij nešto.“ Tako, to je istorija.Što kaže, mogao bih knjigu napisati.
-Zaista biste mogli. Ali, je li bilo i nekih promena koje nisu bile lake za podnošenje, tokom te potrage?Cela Jugoslavija je znala da vi tražite roditelje, svoju porodicu.I sad je to pročitalo ko zna koliko ljudi koji su tražili svoju decu.Šta se tada desilo?
Desio mi se jedan slučaj. Našo sam bio mamu i vraćali smo se u Rumu.Ja sam za vreme odmora prvo išao kod njih [Markocijevih] u Zagreb. I u vozu, u kupeu, jedna žena mlada je čitala i plakala. Pročitala tu ,,Arenu“, onu sliku videla i pita
,, Jeste vi našli sina?“ ,,Da.“ Pa je posle pisala meni i majki ,,Ja sam ta žena što vas je pitala...Dirnuo me taj vaš slučaj“ – kaže. ,,Ja sam učiteljica u penziji“ –kaže.I to me, onako, dirnulo.
-A da li se mnogo ljudi skupljalo ispred vaše kuće?
Puno ljudi je dolazilo kad je izešao taj broj ,,Arene’’.Puno. Ja trebam ići na pos’o, od sedam se radilo, oni meni dođu u četiri ujutro, čekaju me tu pred vratima.Pa, kako, šta ću! Ova gleda,, Jesi ti.“ Kao na vašaru! Jesam tvoj –nisam tvoj. Al’ meni to sve smešno bilo. Šta će pomajka – primila to u kuću.Popodne kad dođem s posla, čekaju me. Jedni su odmah rekli ,,Nije, nije on tu rođen sin.“ Nisam iz tog kraja.Neki jesu, neki nisu. Ali, neki kažu ,,Znamo mi Stojana.“ Ko zna kako! Mnogi, sa Korduna, sa Like, iz Bosne su dolazili.Čudo! Neki te odmah prepoznaju.To su ljudi možda od 40 -50 godina, zna te od malena, mada se čovek menja u životu.Ja kad sam vidio ujaka i njegovog sina – kao da je moja slika.Tako mali, široki, isti. Onda sam rekao ,,Sad sam stvarno vaš.“ I po priči, ove tetke su su mi sve umrle, dalja rodbina, one su mi sve govorile ,,Ma kakvi,ne bi poznale.“ A eto vidite, majka poznaje svoje dete! To smo znali kao tajnu.
-Ali nikada niste pronašli Jelenu i Nedejlku?
Ne.Mama isto prosto je sumnjala – šta je imala, devet meseci.Jer su odvojili odmah žensku od mužke dece. Ko zna gdi je to bilo.Ja sve zamišljam – možda je živa, kao ostali.Sad ima naše dece i u Ameriki i u Kanadi -- pitaj boga šta rat odnese i gdi to ide! A volio bi’ -- ko ne znam šta! Bio bi’ najsretniji! ...Teško mi je to. Kad žena kaže ,,Idem kod brata“, ide kod sestre, a ja – nemam. To ja volim, ali drukče je to svoje!Ona ima jednu sestru i dva brata.Drukče je to.Tol’ko je to meni uvek...I u Zagrebu.Onaj ide – tamo kažu sused – neko kod brata, neko kod sestre, a ja to nemam. Što si stariji, gore ti je u srcu, to te više tišti. Zato ja, da vam kažem, gledam ovo – moja žena kaže da gledam gluposti, ovo što se nađu i mire.To ti je Katarina Šišmanović.Pa i onaj drugi kad je vodio tu emisiju. Ne pita ko si i šta si – nađu. Onaj ostavio Slovenac kćerku, oženio drugu, kad su došle godine, kad su se našli u Beogradu, plače ,,Kćeri moja.“ Svojom gluposti ju je ostavio.To su tragedije! Pa ona mu oprosti.Pa to su te emisije! A žena kaže da gledam gluposti. Eto tako.
-U svakom slučaju, čežnja za pronalaženjem sestara se ne smanjuje nego raste s godinama?
Da. Raste s godinama.Ih, nedavno ja kažem ženi ,,Kad bih imao pedeset hiljada!“ Jer ja sad nemam kome u Zagrebu, moraš ići u hotel da spavaš. Pitanje je – možda mi je bio prijatelj, ali reći će ,,Pa ti se ne javljaš“. Jesmo bili prijatelji, al’ sad je drugi sistem, je l’ tako? Ne bi oni moji, s kojima sam se ja družio, meni zemerili što sam ja sada Srbin, a tamo sam se vodio kao Hrvat.Sve se razumemo. Da prenoćim, pa da odem da im zapalim sveće i da prošetam tamo gde sam se igrao.To bi mi želja bila, pa onda – nek umrem. To mi je želja. Šta je meni Zagreb? Ne živim ja od zgrada.Ja sam za majkom otišao, da proživi sa mnom, uz mene.Da joj se ispuni želja. Bar nešto.Eto, oženio sam se, dobila je i unuče. Nažalost, na jednom sam ost’o.Teški je porod žena imala.Tu sam im’o doktora ginekologa. Kaže ,,Spasio sam joj život.Ne planirajte drugo dete.“
I male su tu plate bile – po 3-4 meseca ja nemam platu.To je meni smetalo.Zato sam se ja lomio. Reko’,,Mama, dolaziću ti svaku subotu.“ A ja sam svake subote išao kod njih [Markocijevih].Neću da ih zapostavim.Nije ona branila nikad. Ona je to tražila baš. ,,Ima da ideš.“ I ja nju povedem.Po mesec dana budem na odmoru, spojim te subote i nedelje i praznike i celi avgust provedem -- pola tamo, a pola u Slavoniji, tamo otkud sam, kod mamine familije.
-I dopao vam se vaš rodni kraj kad ste ga upoznali?
Da.Klekao sam i poljubio zemlju. E, kaže, tu ti je bila kuća.
-Šta je sada tamo? Šta je bilo kad ste vi došli? Da li je bio selo, da li je bilo...?
Bilo je...To je krš.To je obraslo u korov.To je drvo...To se ništa ne održava.Tu idu svinje, krave. Postoji to na, ovaj, njenog brata najmlađi sin ima kompjuter i tu sam jedanput našao.Piše,,Jablanac“,a to je krš.Nema tu.Ne živi se tu.
-A u blizini je lovište..?
To je bilo Titovo lovište tu, selo, šuma.Ja sam bio čak u toj kući, čak i u WC išao tu. Gde su tu jeleni, divlje svinje, vuka nije bilo osim ako je nekad bila jaka zima pa je preplivao Savu radi hrane. A zečevi i te stvari, ptice --- jastrebovi i to što je on volio.
-A vaša mama–pomajka, koja vas je usvojila, sigurno je najbolji svedok za to u kakvom zdravstvenom stanju ste vi dočekali njen dolazak. Da li ste vi izgledali kao devetogodišnji dečak tada?
Pa čim me doktor ocenio da sam sposoban za školu, znači da jesam.On se samo za godinu prevario.Ja sam bio stvarno bolestan, vidićete posle one slike.Znači 1946.godine, celo proleće i leto, stalno me vodila kod lekara.Stalno žgance, stalno temperaturu. I samo doktor kaže, čujem ja ,,Preživeće.“
-Jeste li bili mnogo mršavi?
Jesam, pa rebra su se mogla brojati, kaže moja pomajka. Rebra. Toje pričala ona mojoj mami, kad smo se našli. Stalno sam išao u WC, ovaj, na nonicu. Oni nisu imali ovaj, drva i ugalj su ložili oni.I izvuk’o sam se, što kažu! E onda sam još jedanput bio bolestan – još jednu istroriju da ispričam.
Onda sam imao pravo – kao obrtnici oni su imali ugovor i dolazili, to se gledalo i u ono vreme, čim si obrtnik, ti imaš para; al’ on je sporo, pedantno to radio i nije im’o para; ona je dosta uz njega naučila zanat – i imam pravo kao dete nepoznatih roditelaj iz rata, da idem na odmor.A, ako se sećate, prvu godinu sam trebao ići na more kad je još bilo ono sa Italijom oko Istre. Pa su svi te godine poginuli. A ja, kad me odvela pred opštinu gde se čitalo ko ide u taj vagon, okačim se pomajki za vrat, već klipan, treba me držati. Ne idem, plačem. Ne idem! Ne idem! Toga se sećam. Pa što ne ide? Pa me hvata čovek, a ja se zakačio za pomajku kao čičak. Ne idem! I te godine su svi poginuli -- talijani postavili mine.I deca i vagon otišli u vazduh.Sledeće godine sam išao.
-Al’ ste imali dobar instinkt!
Kao dete – šta ja, šta sam znao? Ne dam da me odvoje od nje, ne dam i ne dam.Sve sam se koprc’o. I on, poočim, tu bio.Pa šta će? Šta će, ne mogu me od nje uzeti. Kaže,,Ići će drugi put.“
Onda je bilo stvarno zamršeno i još kad sam već krenuo u školu, kao decu su nas vodili, to znam.,,Bolje rat nego pakt! Ne damo Trst!“ Je l’? Na kraju je morao i Tito popustiti. To je u ono vreme tak’ bilo, je l’? Znate sami tu istoriju, k’o i danas što se to vuče.
Pa ja sam na asto-putu radio -13 sati dnevno.Dečko mi natovari i...
-Učestvovali ste na radnim akcijama?
Jesam. Imam i ...Nisam to poneo.To sam njima u Zagrebu ostavio za uspomenu, da imaju.Radio sam kao dečak,kao dete. To se lopatama sve radilo – radna akcija.
-I uglavnom ste se navikli da živite jedan materijalno skromniji život ovde u Rumi?
Da.Skromniji život.
Zbog stvari koje su bile važnije?
Da.naučio sma tako.Tako su me naučili u kući toj kulturi: nemoj da kradeš, nemoj da pljačkaš, ustani sa stolice, posluži...Da kažem, ja ako sam seo u tramvaj deset puta za 20 godina!A ovi moji bećari -- odma’! Ih! I dalje ste čovek.
-A da li ste stvarno svojoj majci...ulepšali život...?
Jesam.Jesam.Radosna je bila!To vam ne mogu opisati! Meni to sad dođe kao malo smešno -- šta znači, ja čovek od 27 godina, kad smo se već našli, a ona plače kao malo dete.Sad kad sam prist’o da dođem. Ali uvek mi je rekla ,,Ne, njih ne smeš zapoataviti.Ja sam te rodila.Oni su te othranili.“ A interesantno, ja u dvorištu sa drugovima, u Zagrebu.Tek jedna zove i ja se zabunim ,,Mama!“ A one obe ,,Koja mama? Koju mamu ’oćeš? Hedvigu ili Stojanku?“
-I one su se lepo družile?
Lepo.Lepo. Lepo.